Beše za vikend prošle nedelje. Sestra i ja odveli pse na kupanje. Vruće retriverima pa smo uranile i zoru prevarile. Bacamo mi loptice, štapiće; kuce srećne, skaču…jednom rečju opšta radost.
Ali (mislim međutim) – treći sreću kvari. Ima drkoša ranoranilaca koji ostalom svetu prosto ne daju da budu srećni. Tako se prišunjala jedna gospođa, stala iza naših leđa i počela da drobi:
“Pa valjda vidite labudove. Vaši psi ih uznemiravaju a pticama treba mir!”
Moja sestra se okrenula pogledala je i sasvim uljudno rekla: “Gospođo meni treba mir, molim vas”.
Eeee ali ja nisam bila tako fina – postajem grozna baba (to baba malo sutra kad odem da me ispeglaju); krenula ja na nju, da se bijem valjda ali čujem sebe kako samo vičem: “IŠ”.
Ona kokoška a ja seljanka.
Sva sreća: “Namračilo se od Zemuna, ko da će govna da padaju”, pa pobegoše i kokoši i seljanke!
