MODA
Šminkeri, pankeri, hipici, reperi, metalci, rokeri.
Onda je sve krenulo nekim čudnim pravcima: fenseri, gotičari, hip-hoperi, emosi, bajkeri, skinsi, hipsteri…
Globalizacija je učinila svoje. „Urbanih plemena” je sve manje, a globalno selo ih potiskuje.
Danas vladaju „fenseri“ – srećemo ih svakodnevno i svuda – uvek su moderno obučeni, ne neguju svoj stil, već su spremni da ga stalno menjaju pod uticajem modnih trendova.
Ošine me poptuni minus kada čujem: Baš je fensi!!!
Kada smo odrastali, nismo se izuvali iz gaća da bi bili kao oni koji su prvi navedeni: Šminkeri, pankeri, hipici, reperi, metalci, rokeri.
Bilo je lako biti deo jednog od tih pravaca jer su nastali ne kao modni, već prvo kao muzički, pobunjenički i umetnički pravci. Putokazi sa mozgom.
Sve ostalo je modna globalizacija.
Zato ne pratim modu….Ccccc. Ne dam pare sinko!
I ispalo je i najbolje do sada. Uspela sam da na jedan normalan način sačuvam identitet!
Najviše volim kad vidim nekog u mom fazonu, i ako ima na sebi i komad garderobe, gilje ili bilo šta što mi se dopada, ne libim se da priđem sa pitanjem: „Odlično vam je…. Gde ste kupili?“
Štedi vreme i drndanje po rafovima i guranje sa plebsom koji obožava da riška kao svinja po kutijama u koje su nabacane krpe na rasprodaji.
Mnogo mi se dopalo ono što sam čula od svog prijatelja a koji je to negde pročitao: „ Inteligentni ljudi nemaju vremena da provode sate birajući šta će da obuku, zato većinom nose identičnu garderobu svakog dana“
Zaista retko kupujem i pratim blogove sa takvim sadržajem.
Ne pratim ni objave na FB na istu temu.
Takođe ne pratim ni jedan jedini trend u bilo čemu jer nekako mi razum kaže da nema smisla: kupus djete, hrono, jedi ovo – jedi ono, magični čajevi i magični štapići.
Volim čvarke, sarmu, kajmak, slaninicu, slatkiše, vino… to što volim to i jedem. I nije genetika ali nemam problema sa kilogramima.
Moja tetka Ruža je imala devizu: „Važno je da je čisto i popeglano“ i „Čovek se rađa go, a na onaj svet ide u jednom odelu, a i njega će sine crvi da izjedu. Ne vredi mu posle taj ormar pun garderobe koja će i onako završiti pored kontejnera.“
Šta vredi čoveku sve to perje, kad i pored svega toga možete da osetite kako razni čak i u prolazu smrde.
Često zamišljam kako bi bilo dobro stajati naspram nekog popuno go i posmatrati ga. Samo koža, mesto i kosti. Svi smo isti, jedino što tada ostaje mogućnost da nekog „zaista vidimo“.
Kad puštamo ljubav u sebe;onda su oči vrata, reči i dodiri komunikacija a stomak i koža receptori koji svojom reakcijom pokazuju koliko nam se neko zaista sviđa.
Ne mogu da volim nekoga samo zato što ima dobar sat, cipele ili auto, a nema ono nešto.
Nije zgoreg da neko pude pristojan i doteran ali nije „must“.
Godine su me naučile da razdvojim: bitno od nebitnog, masno od krtine, modu od stava…
