Pre neki dan mi zapade jedan domaći zadatak. Jedna divna žena koja mi s vremena na vreme održava kuću, me zamolila da joj mlađeg sina odvezem na matursko veče.
Pomislih – ništa strašno; malo ću se iscimati da se sa posla dobacim do Belegiša, da malo posedim, povezem dete i vratim se kući.
Beše u ponedeljak nego šmrljavo vreme, mene malo tresu živci, sve me mrzi ali sam obećala. Malo me bromazepisao ušoreni Belegiš sa lepim kućercima a natrči i neka kućerina ali sve da mi se baš previše ne dopadnu gledam i mislim kako su baš onako nekako seljačke; ma serem a sve bolje od ove moje, ali ko to zna i vidi. Usput stanem da uslikam gnezdo jedne rode i nešto baš bejadoh zapljusnuta malom količinom srećice: „Vidi, kao u onoj seriji – Vratila se roda. Samo ova baš parkirala guzu kod bandere sa strujom, lopina jedna…a roknuće je samo kad je neki dušebrižnik EPSa bude nabedio da se zakačila na kvarno i bez dozvole“, razmišljam a bakunder iz obližnje radnje istrčava da vidi ko je to zastao i šta to posmatra.
Ne, nije sela na postavljenu klupicu da posmatra dalji razvoj situacije ali me je pogledala baš nako.
Ubrzo sam stigla i pomislila kako ću da odmorim bar čuku vremena, popijem kafu i piće kod domaćina, malo se porazgovaram ali izgleda da mi mozak baš nije taj dan dobro radio jer sam zaboravila na radost zvanu ljubi ga majka: ono kad se puni osamnaest ljeta, prati u vojsku ili odašilje na maturu. Vojska se više ne slavi ali maturaaaaa – mapet šou u najavi.
I tako sedoh ja za sto i istrčaše domaće kiflice sa sirom, pitice, rakijica. Kafu, oš-neš, moraš da piješ. Ima mesa pečenoga i torta pogolemaaa. Sva hrana za one koje prate sina na maturu – čitaj najbliža rodbina koja ne silazi ispod broja 10.
Meni nešto ne bi do priče ali eto sedim i slušam: komentarišu oni život, cene, TV program..neke farme i parove… Čija se ćerka baš ono skoro udala i ko je baš ono skoro preminuo.
Bilo je to iskustvo paralelnog sveta, malog sakrivenog biračkog tela koji meni sreću kvari, iako se gosti nisu dotakli politike ni ič. Vidim ja da će da me posle boli glava pa se baš lepo naklopim na onu domaću rakijicu, malo mi trnuli zubi od očaja ali sedim i ćutim; gledam onaj sat ko prasići u crtanom filmu i da već jednom zazvoni da bežim dok se ne userem od muke – šta me jadnu snađe.
Aj šta mene al šta jadnu domaćicu koja sama ko neki skakutavac obleće oko gostiju da nahrani i napoji, skloni, počisti, opere, a niko da joj pripomogne – čak ni rođena sestra. Jbg…mora majka da se pokaže. Jedna je majka.
A da li je i jedan otac?
Jedna sestra rođena?
Pa to nikad nije 100% tačno jer majka može i da zgreši. Mislim na svekrvu (zvuči baš kao sve ću krv da ti popijem) i tako.
Kad je došlo vreme polaska sedosmo dete Grujica i ja u mercedesa pa pravac put hotel Juge.
Usput malo pričamo, ništa ozbiljno. Ja pitam, on odgovara.
– A gde ćete posle? Ono posle te večere?
– Pa na neki splav?
– Aaaaa.
– Biće bolje posle na splavu. Svira Šako Polumenta
Ućuta ja ko da mi neko jezik odgrizao.
Kanjon Tare između mene i tog deteta, mene i njegovih roditelja.
– Koliko košta sad matura? Mislim, garderoba i to sve?
– Pa jedno 300 do 400 evra – reče on ravnodušno.
Kako je izgovorio cifru, meni nešto nadošla muka. Koliko li tek košta kad imaš žensko čeljade?
Malo u ćutanju a malo tako sa sporadičnim pitanjima stigosmo do mesta odredišta.
Gužva neviđena.
Stanem ja, parkiram auto, upalim sva četiri i čekam da dođu prijatelji po njega, da ne ispadne da se džabe vozao mercedesom.
Onako već premorena bacim pogled ali kao oko da sam bacila: devojčice obučene gore nego u grand paradi. Lepo se vidi da se tu baš uložilo: silikona, umetaka, toalete, nakita.
Koji su to roditelji koji su izrodili takva pokoljenja? Čija su to deca?
Ko je ostao u ovoj usranoj zemlji i usrao mi poslednju nadu da svet na mladima ostaje, jer i oni će sutra da budu neko biračko telo.
Setih se one mučene rode. Bolje da se nikada nije ni vratila.
