U životu postoje izbori i pasivne odluke.
Takođe postoje krivudavi i pravi putevi; oni sa rupama, džombama, kolotrazima. Svi imaju znakove opomene i upozorenja.
Kada treba da se odluči čovek nekako uvek gleda da ide pravo kako bi video nagoveštaj onoga čemu ide u susret.
Očekivanje tog nagoveštaja je pasivna odluka kojom jasno bira da ne rizikuje – ako ne mora.Drži se stare devize – da mora samo da se umre, ali dnevno očajnički pokušava da pomeri to vreme.
Plaši se da ako izabere put pun krivina ostavlja mogućnost da maleni adrenalin odradi svoje i da će nastati kaleidoskop u glavi koji je odrastanjem prestao da razume. Jedostavno izbegava da svesno napravi izbor bez i jednog kompromisa; jer šta znači isti ako neće ići lakšim putem svakodnevne jedostavnosti i običnosti. To kao da bi poželeo da prizna smrad sopstvenog straha od nepoznatog iza prve krivine, kada bi to maleno srce moglo da poskoči od iznenađenja.
Zato se svi nepopravljivo držimo starog bakinog recepta, a to su pasivne odluke ili „pametni izbori“ ili „kompromisi“.
Glavu džati gore sa pogledom samo kada je sunčano definitivno briše mogućnost videti kišu koja izvire iz zemlje i pada ka oblacima praveći dugu sa portalom kroz koji možemo da prođemo samo ako držimo bič od munja.
Ko je nekad kisnuo na mesečini i gazio bos po snegu zna da se priroda ne može ukrotiti ni pripitomiti jer ona nije pristala da bude zarobljena zver u ljudskom cirkusu. Tek kad za sekund pomislimo kako smo je slomili, zatvorili, zatrovali, ona ustane u svoj svojoj snazi izlivajući bes zatočeništva koja uvek porazi kukavice i tamničare dobrih dela i snova.
Tako i mi, ako se zatvorimo u konzerve, hodajući samo pravo, u šatro nekom lepo skrojenom odelu koje želimo da sačuvamo što duže, ali koje će vremenom popustiti po šavovima. Tako sputani i zakočeni – jednom ćemo pući jer smo odavno prerasli to lepo skrojeno odelo.
A kad puknemo onda više ne gledamo kišu sakriveni ispod nekog trema već trčimo poljem raširenih ruku, bosi. Svi ostali koji nisu kao mi gledaju nas sa povikom komšijskih lajavih pasa: „Eno onog ludaka“.
A nas kanda baš briga jer dan se razliva niz prvu padinu na koju smo naišli i svi su putevi ostali negde sa strane; sve raskrsnice, skretanja, semafori. Sve što nas usmerava u pravcu u kojem bi odlazili sami od sebe.
Odjednom smo ponovo dete sa anđelom na ramenu koji nas čuva od nevolja ali je divan saveznik u svakoj životnoj ludoriji koja je bajka koju smo priželjivali da živimo do kraja života. Čast i poštenje detinjeg u nama je najače oružje koje smo izgubili odrastanjem. A ljubav je nestala kada smo izgubili prvi bukvar sričući slova njenog – njegovog pegavog imena.
Sve mi je ovo prolazilo kroz glavu dok smo se verali po Nevesinju, jer je Darko doneo odluku da od Mostara do Trebinja treba da idemo tim putem, kako bi uspet videli i neki zamak do kojeg ne može da se dođe sem sa planinarskom opremom.
Zamak je bio lep ali resto prizora me je neverovatno podsećao na mesto na kojem je sniman film „Virdžina“, krš i golet, svet stena i kamenja – tamo gde je potrebna muška snaga jedne prve žene.
U mom mozganju je put sa asfaltom došao do kraja pa se nastavilo jedno 20tak kilometara makadama dok je nebo boje razlivene tinte koje natkriva provaliju pored koje smo se vozili. Ambis mogućeg nestanka me je zaboleo mučninom i grčevima u stomaku.
Gunđala sam tako sa zadnjeg sedišta dok su Ksenija i Darko bili poptuno prepušteni jedinstvenom trenutku dečije avanture ne brinući se ni o čemu.
Nije ih bilo briga i nije ih bilo strah.
Sve je bilo ništa.
Ništa od sklepanog mostića kojim smo trebali da proteramo kola.
Ništa od nas.
Ništa od sutra.
Nije bilo straha od zmije koja nam preseca put kao neka crna mačka gledajući nas u oči.
Umirila sam se i usporila dah. Snaga izbora da pobedim praznoverje i granice koje sam sama postavila sebi (ja sam odrastao čovek).
Ksenija je pojačala muziku. Otvorila sam prozor i treptala navlačeći snagu na trepavice da ne krene neka suza. Nisam zatvorila oči srca pred svim onim krivinama koje su nailazile. Radovala sam se kao da sam na toboganu.
Pevala sam.
