SUZA I OSMEH

Bilo je pakleno predveče. Rerna uključena na 39 zvaničnih stepeni, mereno u hladu. Pravi osećaj asvalta je prikopčan na 44. Jedino glad i potreba da odeš do prodavnice mogu da te nateraju napolje.
Ja sam išla do prodavnice.
On je bio napolju zbog gladi.
On je tinejdžer od jedno trinestak, četrnaest godina.
Jedno mršunjavo lepo dete u odrpanoj garderobi, pognute glave sa kutijom u rukama i okačenim parčetom papira na kojoj je pisalo : „Molim vas, samo za hranu“.
Stala sam jedno desetak koraka od njega. Nije me video. Gledala sam i nisam mogla da se pomerim. Bol, sramota, i jad su jedino što sam mogla da vidim na njegovom licu.
Preznojavala sam se što od vrućine a što od muke i nemoći.
Konačno posle dosta borbe, prišla sam i stavila novac. Otišla u prodavnicu, obavila kupovinu i dok sam čekala na kasi primetila sam da ni jedna osoba nije prošla a da mu nešto nije dala.
U tom čekanju hvatala me groznica razmišljanja da mu nisam dala dovoljno i kao na žeravici cupkala i čekala da izađem.
Konačno sam ponovo stala ispred njega, spusila kesu i otvorila novačnik; više nisam razmišljala o dovoljnoj sumi. I da sam sve dala bilo bi malo da izbriše njegova osećanja.
Ni jednog momenta nije podizao glavu. Njegovo telo i ruke su se tresle kao u nekakvoj groznici.
Ne znam zašto sam to uradila, ali sam pre odlaska spustila ruku na njegovu glavu i blago ga pomazila.
Pogledao me je i osmehnuo se zahvalno, a ja sam se okrenula, spustila pogled i počela da plačem.

Na putu do kuće krivila sam sebe, društvo, državu, njegove roditelje.
Ko ga je naterao? Zašto?
To što ne vodimo više računa o našim dušama ne znači da ne moramo i o dečijim. To što smo mi prokockali neke naše mogućnosti, izdali sebe i prestali da se borimo – ne znači da ne treba da nastavimo zarad njih.
To su deca.
Ni jedno dete nikada ne bi trebalo da prosi, niti da bude gladno.

Svi smo krivi.
I uvek su svi, sem dece.

I dobro je što se završilo tako: Njegov osmeh a moje suze!