Kao prvo meni lično nedostaje nasmejano „Dobro jutro“ moje majke koja me je tim rečima budila pred polazak u školu. Njen topao dlan na mom čelu i paperjasti poljubac. Bila su to divna nežna i lenja jutra.
Nedostaju mi deca kakva smo mi bili, sa onom rečenicom kad se moji prijatelji sećaju: a sećaš se…. Da, da, sećam se.
Kad smo po ceo dan gacali bosi, prskali se u baricama. Plakali kao kiša kad smo povređeni a smejali se kao ludi kad smo radosni.
Kad smo delili užine.
Pucketanje neoprane jabuke kad je jako zagrizeš i usta ti se ispune onom slatkoćom.
Kad smo učili zajedno.
Imali simpatije i prve ljubavi zbog koje nam je srce treperelo a noge klecale, i svaki dan je bio dugi kao godina dok ne dođe to novo sutradan da bi se sreli.
Nedostaje mi bezbrižnost i graja.
Žmurke.
Kućne žurke; da budeš biran za ples. Čudan osećaj u abdomenu dok te ON gleda i prilazi.
Nedostje mi onaj pravi osećaj slobode, lepe reči i iskrena prijateljstva.
Nedostaje mi ona snaga i prkos; ono kad te neko napadne a svi prtrče da te brane – mali mirotvorci na delu.
Najviše mi nedostaju moji krivudavi putevi, započeti pre nekih četrdeset i kusur godina.
Često shvatim kako se noću vrtim po krevetu tražeći svoj izgubljeni san.
Osmeh kao njegov.
Čoveka sa srcem XXXL.
Nekog njega – dečaka sa suzom u oku.
Da mi ga vrate.
Da opet tako snažno, posle kiše zamiriše čika Simina lipa gde smo urezali srce sa dva slova.
U prolazu, na skoro sasušenom stablu, vidim kako je taj zapis preživeo sve ove godine; skoro netaknut. …A trajaće koliko i život jednog daha puštenog kiseonika i mirisa sasušene kore.
Nedostje mi šuštanje kukuruza gde smo sakriveni pušili naše lule mira. Kada je rekao: „Ti si moja sestra“, dok smo se rukovali dlanovima niz koje su kapale crvene kapljice krvi.
Sačuvan je taj nožić moga tate koji nam je ostavio malene ožilke na ruci koji su vredeli čitavo bogatstvo jedne iskrene ljubavi i prijateljstva. Tada sam sam shvatila da svaki ožiljak ne boli i ne peče, nego ostaje tu sa nemim podsećanjem na hrabrost i snove malih indijanaca koji nestaju.
Nedostaje mi sve što je sakriveno u kutiji, prašnjavom i zavučenom u nekom ćošku ormana; te stvarčiće koje kao najlepše ruže mirišu na te dane.
