PINOT NOIR – jednina pripite spoznaje sebe

Još litar jedan dobrog vina dajte meni vi…..
Da li je čaša, ili dve?
Odrastanjem nisam posisao svu pamet sveta, čak mi se čini da sam oglupeo radeći za velike sisteme (zato što oni obično poništavaju pojedince – treba da si timski igrač).
I nije samo to, već gomila okolnosti koje neočekivano mogu da te bace na kolena.
Krenuću hronološki: kao životni ekspoze.
2012. Mesec Jun – umro mije duhovnik od kojeg sam naučio najbitniju stvar u svom životu: simbol vere je radost životu!
2012. Mesec Novembar – majka mi se ubila – tako što je zgutala 2 flašice esencije sirćetne kiseline.
2012. Mesec Decembar – pisao sam prijavu pretpostavljenom za mobing. Satro je život u meni.
2013. Mesec Januar – napustio me je „nevenčana supruga“. Ostavila me je tako što je ispraznila stan dok sam bio na poslu. Naime nesretno se zaljubila u dečka od 27 godina. Tada je imala 40 godina.
2013. Mesec Mart – premeštaju me na drugo radno mesto. Ipak je tadašnji nadređeni odlučio da mi dohaka, I smanjio mi platu za jednu trećinu.
2014. Mesec Februar saznajem da se bivša udala ali za nekog trećeg baju I da čeka bebu koju ja nisam mogo da joj opravim zbog njene dugogodišnje bolesti štitne žlezde.
2015. Mesec Decembar – opet me premeštaju na drugo radno mesto….ničim izazvano a kao po kazni na lokaciju do koje sam se klackao 25 km u jednom pravcu I nazad. Gomile uzgajanog kukuruza su me gledale ravničarskim pogledom depresije u želji da me potpuno dokusure.
Kada sam I to preživeo sledi 2016ta koja je nekako je potrajala do sada, a onda opet premeštaj na novo radno mesto ….
Pitam se gde je kraj?

Odrastao sam odavno, za sve one oko mene, a u duši ostao kalimero koji neprestano uzvikuje „Nepravda“… Ali ko sam ja da sudim.
Ne verujem u sudbinu nego u čudan splet okolnosti koje vas ćuškaju tamo-vamo.
Ali da vam kažem skroz sam se umorio.
Ispadne da je moje sazrevanje potpuna šitina. Bolelo je gore od upale ušiju.
Trpeo sam kao volina: svaku packu za nenaučenu lekciju, migavac koji nisam dao a skrenuo sam, ružnu reč koju sam naučio da progutam podmazanu sa maslinovim uljem.
Boleli su me tabani dok sam ležao u krevetu jer sam već istrčao ceo maraton. Noć me je bolela dok me je cepao neizdrž da skinem kožu sa leđa.
Mislio sam brz sam, jak sam, mogu sve. Takmičenje protiv sebe tera telo da se neprestano lomi na ruži vetrova: da uvek sve znaš, da nemaš izgovor kada srce viče NE a usne mehanički izgovaraju DA, da si samo jedna jedinka u nizu koja će biti iskorišćena do maksimuma.

Povredio sam sebe više nego bilo koga drugog u životu. Uvek sam imao uljudno pitanje za prijatelje, ne retoričko, nego zato što me je zanimalo: Kako si?
Jedino nisam pitao sebe kako sam. Nisam imao vremena za najbitniju osobu na svetu; sebe. NIKAD NISAM PRIZNAO LJUBAV SEBI! To što sam zaboravio koliko zapravo volim sebe!
Čudno je kako sam, neko bi pomislio, na lagan način proživeo sve arhetipske događaje: rođenje, smrt, odvajanje od roditelja, brak, stresove na poslu…
Zatim arhetipske figure koje su me žigosale kao goveče: majka, otac, sestra, Bog, đavo, heroji… Sve smešteno u motive života, apokalipse, potopa, rađanja,razdvajanja, umiranja.
Posle tri čaše vina mogu da kažem da je Jung definitivno bio u pravu jer sve je uvek vodilo individuaciji.
Nije ogorčenost, nije množina…
Uvek je jednina. Uvek moje ili tvoje malo ja, je ono koje će umreti – ne usamljeno nego samo. Zato sam odlučio da od sada više volim ovo dete u sebi.