Bio sam u šetnji pre neki dan i naišao na nju.
Učinilo mi se da je prošlo nekih zilion godina. Sa jedne strane moja žena, dete i ja a sa druge strane Ona sa prijateljicom.
Bio je to sudar svetova, barem za mene, za nju ne znam jer je imala osmeh od milion dolara (ma ne od milion, to nije moglo da se izmeri).
Ostao sam zatečen susretom, mislio sam da se nikad više u životu neće desiti; da je nestala sa lica zemlje, da je poružnela i omatorila, da je…
A ona je izgledala, čini mi se nikad bolje. Namrštio sam se posmatrajući sunce u njenoj kosi i sjaj u očima. Još uvek je bila dete samo sada u telu predivne žene.
Progutao sam pljuvačku dok je prilazila da se pozdravi, nisam to očekivao. Pružila je ruku i stisnula mi šaku onako muški. Zatim se pozdravila – upoznala sa mojom suprugom a dete pomazila po glavi: „Pravi anđeo“, rekla je.
Razmenili smo par reči, ona klasična pitanja: Kako si? Gde radiš? Gde stanujete?
Onda je svako nastavio u svom pravcu. Knedla u grlu mi ne da da dišem, steglo i u grudima, male graške znoja po ivici čela se nakupile, a suze samo što nisu grunule. Shvatio sam da ona nije postavila ni jedno pitanje, nije dala ni jedan odgovor. Čujem sebe kako mumlam:“Lepo vreme pa eto u šetnji. Divan ovaj Dunav..“
Uvek sam bio dobar glumac tako da žena nije primetila šta se dešava sa mnom, šta mi je u grudnom košu.
Gledajujući je dok pije kafu i opominje našeg sina, umesto standardne nežnosti koju sam obično imao u pogledu, sada sam zračio mržnjom. Mrzeo sam nju – ne nisam je mrzeo, samo sam priznao sebi da je nikad nisam ni voleo. Tog momenta nisam znao ni da li volim naše dete. Ništa nisam znao, osećao sam samo duboku nesreću.
Dan je nekako prošao. Pala je noć a sa njom moju dušu su zapljusnuli stahovi i sećanja; Ona mi se svetila tim malim slučajnim susretom i osmehom.
Bio sam jadnik u majici i boksericama, otkrivenih nogu. Posmatrao sam svoje prste, a nekad sam gledao samo njene bucmaste prste na nogama. Imala je prste kao beba. I kožu je imala kao beba, glatku i mirisnu. Sećanjem na nju postelja je zamirisala na slatkasti znoj. Koža mi je utrnula od te količine emocija.
Ja jadnik posle pet godina braka postao sam svestan one najopasnije činjenice da je još uvek volim, da nikad nisam ni prestao.
Plus quam perfectum me je tresao:
Ona koja se radovala poskakujući kao dete. Kada je plakala, isto kao dete kad mu uzmete najdražu igračku I to sa onim caklenim pogledom dok sline cure iz nosa I liže ih jezikom ili briše rukavaom od dukserice.
Ona koja nije umela da kuva, koja je pekla jaja sa rukom zamotanom u krpu da joj ne bi prsnula mast iz tiganja i opekla je. Jela je bez i malo uživanja, brzo i halapljivo žureći da što pre ustane od stola.
Uzadhnuo sam sećajući se koliko sam zapravo voleo da joj ugađam; da joj pravim razne salate i ponekad neku teško svarljivu hranu. Gledao sam je posle kako se muči da to svari i kako trčka po kući prduckajući.
Bilo je momenata kada bi se naduvala kao loptica od silnih začina, tada sam je masirao i ljubio po stomačiću.
Od pegle i sudopere je bežala kao od kuge ali je zato krečila, usisavala, popravljala kola.
Oduvek je bila više sposobna za muške a ne za ženske poslove.
Tako se i oblačila, više kao dečko. Pratila je mušku modu. Nosila je muške cipele. Pila je kao muško, patila je kao muško: nemo i u tišini, bez suza.
Umirao sam od smeha kada bi u njenom notesu pronašao podsetnik: brci, brada, obrve.
Zezao sam je kako izgleda kao da živim sa muškom a ne ženskom osobom, na šta bi ona imala samo jedan jednostavan odgovor : “Onda si ti dušo peder”
Izgleda da nisam bio peder nego pederčina jer nikad nisam cenio njen izbor da izgleda kako hoće. Želeo sam da se hvalim njenim oblinama spakovanim u tesnu haljinu, dugom plavom bujnom kosom. Jedino ona od svih žena nije volela da se hvali sobom – a najmanje svojim izgledom. Mrzela je kad je ljudi odmeravaju, kad je za njih samo plavo bez mozga sa dupetom i sisama. A kad bolje razmislim,bila je najlepša u mojim boksericama i tankoj majici na bratele, kada joj je svaki deo tela bio nesputan i veselo razigran.
Ona je retka osoba koja nije bila ljubomorna ni na koga. Nikada nije zavidela.
Na momente sam bio prestravljen jer sam mislio da nije sa ovoga sveta. Nije bilo moguće da jedna osoba u sebi poseduje sve to! Njen bes je bio kao uragan – brisao je sve pred sobom, ostavljajući potpunu pustoš. U svađama je sevala kao munja, u seksu je isijavala vatrom, a kad je ljubila to je peckalo kao da je imala čili papričicu na usnama.
Pevala je glasno i sa puno falša, smejala se srcem i očima.
Moj glupi mozak je plašila njena lepota, snaga i inteligencija, čak i njene emocije.
Poštovala je moje prijatelje bez prevelike želje da se previše druži sa njima.
Nije volela ništa što se mora.
Poštovala je moju slobodu, moje vreme – ono vreme koje sam odvajao za sebe bez nje.
Ona je bila savršena. Nju takvu sam uspeo da izgubim samo sa strahom od života jer ona je bila upravo to – život.
Nije mogla da rodi život ali je bila život.
Ja sam se spotakao i pao.
Jedna noć i neka druga me je imala za ceo život.
Tražila je od mene samo tri stvari: ne seri oko kuće, ako ti se desi – koristi kondom, nemoj da te drugi vide.
U sve tri sam zajebao.
Tešila me je dok sam plakao. Govorila je: sve će biti ok…videćeš
Nije bilo.
Na parčetu papira ostavila je poruku: Ko jednom udari ženu – udari će je ponovo, ko jednom ukrade – ukrašće ponovo, ko jednom prevari – uradiće to ponovo. Zašto?
Život je pun kompromisa. Ja sam bio njen kompromis a sad je isto to meni neko drugi.
Od puno vatre nastane požar, izgori kuća.
To je strah.
Sad mi je jasno da je bolje i izgoreti, imati opekotine, biti pepeo pepelu.
Biti mrtav da bi bio živ.
