Čujem smeh sa pušačkim kašljem, okrećem se uzvraćajući mu osmeh.
Gledam u njega i osećam se kao lopov koji krade minute. Vidim da ga vreme otima, lagano i u nepovrat. Potpuno sam svesna da nikada neću biti spremna da se oprostim sa njim.
On je moj alfa i omega.
On je moj šah i ljubav.
On je moj otac.
On je moja prva vožnja biciklom.
Moj prvi fudbal.
Moj basket.
Moj bazen.
Prst ljutnje u vazduhu.
Najbolji kuvar na svetu.
Prijatelj i savetnik.
Ponekad sam znala da ga zezam – mali iz kolonizacije. Meni se nekako činilo simpatično, ali ne i njemu. U mozak su mi se urezale njegove reči kad sam tonula sa idejom da napustim studije: „Moraš da ih završiš! To je sutra samo tvoje parče hleba. Kad sam ja mogao da se borim, bogami, možeš i ti… Sine, kao dete sam uvek bio gladan. Nikad nisam imao ceo obrok, ni roditelje da mi ga pruže. Karamele i odgriske jabuka sam skupljao po smetlištu zajedno sa ostalom dečurlijom iz doma. A kad neko baci opušak, jurio sam da ga zgrabim pre nego što se ugasi.“
Svoju ličnu golgotu pretpreo je još jednom zbog sestre i mene -90tih godina, za vreme sankcija. Bez mrve sramote je stajao na ulici sa ostalim penzionerima, prodajući jaja i švercovane cigare jer nas dve smo morale da završimo fakultete.
Trudim se svega da se setim kad me obuzme neljudski bes ka čoveku od 82 godine: što mu se ruke tresu, što ne vodi računa o higijeni kao nekada, što je postao nemaran, džangrizav. To su samo moje usrane projekcije i očekivanja kakav bi trebao da bude jer on je najmanje kriv za moja lična nezadovljstva i loše poteze.
Pre neki dan smo imali situaciju. Pili smo vino zajedno. Nespretno je srušio čašu i očas trena se sve razlilo po lepom bež stoljnjaku. Ja sam bez da sam se i cimnula nastavila da duvanim i dosula mu drugu čašu.
– Neće se oprati – rekao je tiho.
– Pa zar me nisi učio da ne robujem stvarima? Baš me briga za stoljnjak.
Kad smo završili sa pićem, ustao je i poljubio me u glavu. Otišao je lakog koraka i sa osmehom.
Setila sam se da sam iza sebe kao dete ostavljala gomilu uflekanih stoljnjaka, upišane posteljine, uflekane tepihe, progoreli nameštaj; uvek je imao samo jedno pitanje: Da li si dobro? Nisi se povredila?
Sad sam uvela nejlepšu dnevnu rutinu. Svaki put kad dođem sa posla: Pozovem da pitam: Kako si? Hoćeš da dođeš da pijemo kafu?
Nedam vremenu da mi ga krade.
