Ne idem svaki dan u prodavnicu – ne volim gužve. Često se pitam dok čekićam na kasi odkud uvek toliko ljudi u redu. S vremena na vreme me podseti na šaltersko čekićanje koje nikako ne volem.
Čisto iz dosade uhvatim da preispitujem sadržaj ostalih korpi i kolica. Sa korpe pređeš pogledom na ruku koja je drži, pa na lice, garderobu i na kraju na cipelie.
Lepo se vidi da ljudi nemaju para „leba da jedu“ – to je kod nas merna jedinica socijalnog statusa pojedinca posmatrano kroz godinu i vek življenja; manje više kod nas se ista raubuje baš poprilično jer smo mučeni uvek gladni ili smo toliko nebeski da nam je potrošačka korpa usko povezana sa molitvom (hleb naš nasušni daj nam danas).
Više mi se dopada baš ta religijska rečenica koja definiše: vreme, dovoljnost i zahvalnost.
Obično kasnim sa nabavkom iz samiške – samoposluge ili u današnje vreme moderne komunikacije – marketa. Živac me drpi rano ujutro ili kasno uveče: rano ujutro za popodnevni krkanluk a kasno noću zbog cigara, grickalica i svega što sam u toku dana zaboravila da pazarim.
Sve nekako prođe i mehanički završi u mojoj korpi a onda kao poslednju stvar uzimam hleb. Rekla bih da je to često iz higijenskih razloga da bude ozgo i da ga ne pritišću druge stvari.
Međutim, jedna posve druga stvar je u pitanju. Pokušajte da zamislite Felinijefsku scenu: ja sa oklembešenim rukama, oči samo što ne procure, guzim se oko onog rafa i kao moj pas guram nos što više napred i njušim…i mogu dako do preko sutra jer osetim miris celofana i papira. Miriska samo ono sitno pecivo, lebac ne!
Tada se uvek setim ushićenja kada me je majka kao devojčicu slala u radnju po vruć hleb. Svi roditelji i mlađi im potomci su tačno znali kad stiže kamion; beli kamion sa dvokrinim bočnim vratima i naređanim sivim gajbicama belog hleba. Kad se otvore vrata meni su trnuli zubi a nos mi se širio kao kod crnca jer ništa nije tako lepo mirisalo.
Svi su znali za jadac: nikad se nije kupovao jedan nego dva ili tri, pošto bi svako na putu do kuće izjeo bar polovinu od jednog. Toliko je bilo normalno da po izlasku iz radnje otkineš krajak i sa njim napuniš usta.
Hrskav, mekan i mirisan.
Detinjstvo mi je mirisalo na hleb i džem od cepkanih šljiva – sve sa onom kožicom.
Bitnost pekarskog zanata je posebno istaknuta i u našen kultnom filmu „Varljivo leto ‘68“:… Zvala se sasvim obično – Jagodinka Simonović. Mirisala je na sveže testo, slane perece i pekarski kvasac
Ili kad student Cile ima para uvek samo za jednu kiflu.
Hleb se uvek mesio sa ljubavlju: “Mesi, mesi, neće ništa da ti škodi”
Stomak nam je uživao u onome što nije “hrono” ili bilo koji “zdrav hleb”, vešto marketinški promovisan jer uvek je bilo i biće : “Nije ono što ti jedeš… već je ono što tebe jede”.
