Slobodu doživljavamo iz perspective zatvora koju kreira naš sopstevni um.
Ni jedno poimanje slobode nije isto, kao što ni poimanje zatvora nije isto.
Ni jedan um na svetu nije isti.
Ako sloboda nije stečeno pravo, nego nam je data kao nasleđe nečeg ( da ne kažem božanskog ili nekog zapisa zvezdanog neba) kroz DNK pri rođenju; ostaje pitanje zašto je uporno tražimo? Zašto se borimo za nju?
Izgleda da se njena svepristunost godinama potiskuje našim strahovima, pa tek s vremena na vreme pokušavamo da je prizovemo. Ona nam nekad dođe kao kamenčić u cipeli koji se vešto zavukao i sakrio; ne žulja nas da boli, već blago iritirajuće, da podseti da postoji još uvek negde.
Ponekad pomislim da se jednostavno kao kakva sunčana lopta otkotrljala i upala u duboki bezdan, ili zečiju rupu u koju ja i dalje gledam ali nemam hrabrosti da skočim kao “Alisa u zemlji čuda”.
Već duže vreme gledam u taj bezdan. Čekam da se vrati. Na momente skupim hrabrost pa zavučem ruku tražeći kamenčić ili zrnce peska; tako malo a tako dragoceno i svemoćno.
Godinama koje stičem, hrabrost zamenjujem kukavičlukom. Kompromis postaje “light” motiv bivstvovanja.
Hrabrost definiše slobodu i obrnuto. To najbolje zna dete u nama.
Slika preuzeta sa InfoWorld.
