Kad vas načne zub vremena – koji je definisan samo ličnom kartom, i niste svako jutro raspoloženi da se gledate u ogledalo sa uvežbanom rečenicom za dizanje samopouzdanja: „Lepa sam…a i bore mi nisu baš velike, sem ovih smejalica i ove odvratnuše na sred čela koju ću majke mi da botoksujem koliko sledeće godine…“; a pri tom se opet osećate malkce usamljeno i nedojebano onda se dešava zabluda očekivanog.
Moja drugarica Anja ima trideset devet godina. Radi kao konj jer se plaši bede. Razvela se pre neke dve godine i nema decu. Sama je skrpila neke pare i ponovo se skućila. Uz sav nameštaj u jedan ćošak jednosobnog stana, uselio se i jedan bišon – po imenu Grom. Grom, kako mu i samo ime kaže baš ume da zagrmi; iritirajući laje i skače kao blesav.
Sretnemo se nas dve tako s vremena na vreme, uglavnom na pijaci. Da nam se ruke pune kesa sa povrćem i koje čim ne bi oteglile do zemlje dok stojimo i ćaskamo, gotovo uvek odlučimo da popijemo kafu i site se ispričamo. (Anja je jedna od mojih prijateljica za koju mi ne treba mobilni i bilo kakav dogovor zato što se iz nepoznatih kosmičkih razloga uvek sretnemo kada treba)
Već posle prvog srka čujem kako pročišćava grlo i jedva čeka da ispriča nešto mnogo važno, jer toliko kolači oči a ruke joj postaju propeleri koji rasteruju neželjene mušice, ali i blago zastrašuju ostatak gostiju.
Priča kako je usamljena i kako ne može da mazi samo psa jer to nije normalno, a i ovaj ne može da joj uzvrati istom merom sem da je tupavo gledajući pokazuje svu svoju ljubav.
– Užas! Diana pravi užas. Mislila sam da ovo nikada neću reći, ali ja sam u horor filmu! Ti se sigurno sećaš da ja volim one ljigave, sa sretnim krajem…ili neku dobru dramu kad baš kao čovek možeš da se isplačeš.Kad sam u žnj fazonu onda više te tugaljive drame da mogu da ridam, ne nego da arlaučem i da čujem sebe ne bi li mi se zgadilo. Jel ti jasno? – toliko je bila uzbuđena da me je konstatno tapkala po ruci: malo lupkala kada skrenem pogled a ponekad gladila kada bi saosećajno klimala glavom. – Poslednjih par meseci ja samo vegetiram – nastavila je. – Idem ma posao, kuća, pas, malo neki film, malo knjiga, malo vina ili malo više vina…Prijatelja nigde! Muškarca nigde! Idem ulicom gde sve vrvi od ljudi a ja sama i gola, kao da nema nigde nikoga. Sama!!!
– Evo ja sam ljud – rekla sam sa osmehom.
– Jesi, ljud si, ali opet sam sama. Ti ćeš da sediš tu nekih sat vremena, ova kafa će da se završi, ispije, i ti ćeš da odeš dalje u svoj život kao i svi ostali.
– Možeš da se udaš za mene ako to znači ne odvajati se od nekog – našalila sam se.
– Nemoj! Znaš ti dobro na šta ja mislim.
Znala sam.
– Eeeee, onda sam odlučila da uzmem stvar u svoje ruke! Nisam otišla u seksi prodavnicu po stvar! Prijavila sam se na par sajtova; znaš ono Badoo, Tinder, i tako nešto – mehanizam otvaranja usta se toliko ubrzao da sam jedva uspevala da pratim kada me je poklopio mali a kad veliki talas. – Tako da sam mislila da mi treba samo seks – nastavila je. – Ali kasnije sam shvatila da neću samo kres na jedno veče…A tamo se samo to nudi! Bila sam zbunjena.
– Kako to ide? – pitala sam.
– Okačiš par svojih slika, napišeš nešto o sebi i čekaš da se mužjaci-lovci ustreme! – smejala se.
– Aha?
– Prvo počneš da dobijaš glupe pozdrave, nešto kao: „ćao mače…šta ima?…smajli, lepa si… Onda
ti gledaš njegove slike, šta je napisao o sebi, šta voli, sluša, jede. Uglavnom na prvu loptu se macneš prvo samo na fotografiju – njegov izgled a zanemariš sve ostalo. Odeš na kafu kad ono hladan tuš: ni to što je lepo nije lepo!
– Pa zar si zaboravila da su to slike? – prekinula sam je.
– Nisam, samo mi nije jasno kad su svi postali majstori za fotošop? Sve slike iz neke mišije perspektive – onda svi sipadnu višlji, vitkiji…pa uz neko svetlo su opet krupniji. Najgore je kad onako prebace ruku preko otvorenog prozora od kola – znaš ono „izbačena koska“, a ti misliš vauuu kakvi mišići. Međutim malo morgen draga jer kad ih uživo sretneš, oni svi debeli, ćelavi, premršavi, neki baš mnogo ružni.
– Anja, nije sve u izgledu!
– Nije. Samo što sam ja onda stavljena pred svršen čin i nikako ne mogu da sakrijem zblanuti izraz lica.
– Misliš razočarenje?
– Ok razočarenje! Ko još ode da kupi pršutu a ovamo kad dođe kući otvori celofan –ono parizer!
– Sad smo i na delikatesu? Lepo.
– Šta fali mom poređenju. Pa i ja sam za njih samo meso – možda ne baš najsvežije…ali ja nisam varala pa će u meni uvek da vide dobar but. Ne bi baš sve to bilo toliko loše da nema i goreg! Diana, većina njih ne ume ni da komunicira, uopšte! Sve nepismeno. Kad i preko toga pređeš, misliš ne može biti gore – e može! Od nekuda ispliva socijalni status, nemanje posla, nemanja para, apatija, depresija, neka tužana životna priča – sjebitis pomešan sa znojem i memlom.Ima i onih malko elokventnijih, sa nekim obrazovanjem, samo što oni imaju kvrc u glavi. Intelektualci sa edipovim kompleksom, ogrizli u nekoj meni čudnoj perverziji. Da samo znaš kakve poruke šalju! Samo što se ja ne palim na hot lajn i viber onaniju. Kad je uživo, kreneš li rukom put pantalona – kad ono „jao-pao“ sa obaveznim objašnjenjem da im se to dešava baš prvi put! Ima svega: ženjenih, razvedenih, slobodnih, šatro slobodnih. I jednog dana desi se i da te startuju deca od 25 ljeta – piletina, krtina: zovi ih kako god hoćeš. Oni su neka druga liga: izdepilovani, utegnuti, mirišljavi, guza na mestu, svi zubi na broju – nenačeti zubom vremena.Šta da radim sa njima, i da se prime…ubrzo će i da odu. A i šta će sa mnom?
Na trenutak sam se zamislila: šta to Anja traži? Šta svi tražimo?
Kao da bi sve i ništa. Manje bi čovek bio razočaran kad bi partnere upoznavao na nekim mestima, kao što su i naši stari radili. Samo to je prošlo vreme i izgleda da takva mesta više ne postoje. Ništa ne vredi dok ne osetiš slučajan dodir i dok te, pa makar i na sekund ne pukne „ona hemija“ koja se prenosi samo vazduhom. Neće to preko ekrana…
– Pa dobro Anja imade li ti seks?
– S kim? Ostadoše svi u tom mraku i matriksu. Ne mogu više da gubim vreme sa ljudima koji igraju svoje životne uloge preko kompjutera. Ja im sigurno neću čestitati ako ikad dobiju oskara za glumu. Znaš dok su svi sa kojima sam se kuckala bili „on-line“, morala sam da napravim pauzu. Otišla sam da bacim đubre! Kad ono, srela sam komšiju kojeg nikad nisam videla a živi u mojoj zgradi. Mogu ti reći super baja!
