POGLED ISPOD OBRVA

Već duže vreme gledam kroz nišan snajpera, dosada.
Na ratištu sam već peti dan i pucam u prazno: ne ide mi to sa metama koje se kreću, dišu i trepću.
Sedim tako satima i jedino što se osećam kao neki nesretni voajer.
Jednog dana, tog dosadnog posmatranja snimio sam tipa zavrnutih rukava. Bio je to idiličan  prizor: zelena Drina, sunce visoko na nebu, miris zemlje i on sa savršenom mišicom i besprekornom tetovažom vuka. Mislim da sam proveo dva sata gledajući remek delo na njegovim rukama. Spopala me čudno razmišljanje: „Kako brate da ubiješ nekog ko ima tako jebeno dobar tattoo?..Nikako.
Nije prošlo par dana nakon toga, zaraćene strane su potpisivale primirje a nas plavi šlemovi sve lepo pohapsili i strpali i neke napuštene sobetine.
Kakav sjebitis.

Do juče preko nišana a danas svi sedimo jedni do drugih, pišamo i seremo u istu baru.
Svrbelo me nepce koliko dugo nisam zapalio pljugu a lik do mene nije prestajao da pravi kolutove od dima. Sve sam se nešto snebivao da ga pogledam i priupitam da mi da jednu, ali ona neprijateljska sramota je bila veća.
Nakon pola sata se mašio ponovo za džep i izvukao plavi ronhil. Dok je vadio cigaru privezanim rukama spazio sam kako mu tik ispod rukava viri jedna crna linija koja se završavala tik kod zgloba. Trgoh se. To je bio mladić od pre neki dan sa tetovažom.
On je primetio moje meškloljenje i kao da je to bilo najnormalnije, kao da smo u nekom kafiću opušteno je pružio ruku ka meni.
– Zapali?
– Hvala brate.
– Nismo braća
– Nismo. Sleng… A dobar ti taj vuk. Nisam skoro video bolji tattoo
– Snajperista? – pitao je. – Što nisi opalio?
– Brate ja ne treba uopšte da budem ovde. Nije ovo moja dimenzija. Pre sam za neki THC i zlatnu ribicu, Havajćanke i tri palme. – malo sam napravio pauzu. – Takvog vuka bi trebalo imati na sebi!
Prošlo je neko vreme. On nikad nije rekao hvala za to što nisam okinuo metak. Na kraju su krenuli da nas razdvajaju i šalju svojima. Na sekund se našao do mene: „Ivan Blažević…adresa….ali jedva sam čuo“
„Ja sam Marko Šim…, vikao sam iz sve glasa.
Ostao sam da gledam za njim. Zapamtio sam samo ime.
Prošlo je zilion godina.
Počeo je da šljaka FB.
Od jednom sam dobio zahtev za prijateljstvo: Ivan Blažević iz Osjeka.
Otvorio sam njegov profil i video sada dva vuka.
Uz malo dopisivanja prihvatio sam poziv da ga posetim. Ivan je bio božanstven domaćin s obzirom na sve čudne okolnosti koje nas povezuju.
Pitao me je da li još uvek imam želju da se istetoviram, ja sam radosno klimnuo glavom.

ŽIVOT JE ČUDO.
Tip kod kojeg me je odveo na tetoviranje je bio čovek od jedno šezdesetak godina. Živeo sa Native Amerina i od njih učio zanat. Njegovi radovi su bili remek dela a on sam vrstan filozof.
Kada sam rekao da bih želeo sličnu tetovažu kao Ivanovu, on je rekao da ne može.
Postavljao mi je neka čudna pitanja i posle mojih odgovora koje je zapisivao, otišao do podebele knjige i kao neki vrhunski vrač podigao prst i uperio ga ka meni : Ti si jaguar! Znao sam.

Od tog čoveka sam naučio zanat i sada sam kažu najbolji tattoo majstor, manje više na celom Balkanu.
Slikam samo životinje i prirodu.
Jer kako Indijanci kažu: SVAKO U SEBI NOSI NEKU ŽIVOTINJU! I SVI SMO DEO PRIRODE!