MOJ MOST

Prihvatiti sebe, znači prihvatiti i sve različito od sebe.
Kada se rodimo: mi nismo mamini i tatini, svoji smo. Jeste da postoji „Krvavo nasleđe“ kako ja volim da kažem – ono preko DNKa i postoji misaono nasleđe „Prenatalno“ koje se prenosi mentalnom povezanošću.
Mi smo samo zapis jedne zvezde koja je zasjala pri rođenju. Jedinstveni.
Moja zvezda  odavno sija, malo se gasne, ali se prolepša svaki put kad je mesec zapljusne svojom plimom.
Moja plima i oseka su duboke kao crne dubine okeana, mirne, neme u tišini.
Trenutno proživljavam permanentni „ De Ža Vu“: Ništa postaje sve, a sve postaje ništa.
Toliko sam začuđena obamrlošću moždanih ćelija, koje se ne razvijaju, čak ni ne dišu, zaboravljaju.
Nisam jedina. Većina mojih prijatelja je nešto slično senilnosti odavno stavila pod mišku i sa njom lako lepršaju i danju i noću.
Počeli su da zaboravljaju sve one male stvari, sitnice: zašto smo se zaljubljivali, plakali, učili, bili hrabri, padali, držali se za ruke, grlili se mirišući kosu i kožu jedni drugima. Bilo je tu topline kuvanih paprikaša i koje čega, u tom zagrljaju i mirisu.
Sve polako bledi.
Sa razlogom ili bez istog, jedan smo život – jedan dan, pojavljujemo se i nestajemo. Možda smo nekim ljudima zaista bitni ali smo uvek u prolazu. Svako ima svoj put kojim korača i mostove koje treba da pređe. Susreti sa drugima na tom putu pišu njegovu životnu priču.
Zato zaključajte strah u ormar, prebacite crvenu maramu preko ramena, osmeh na lice i u pravo preko mostova

Slika: Kawi Snippets