INSTANT

Poslednjih godina imam utisak da mi stvari izmiču iz ruku, da započnem gomilu stvari ali niti jednu ne mogu da završim. Da sam prisutna samo kao neki broj – jedan od zilion brojeva udišućih na ovoj planeti.
Sinoć sam sanjala skoro otvorenih očiju, i bolelo je.
Nisam bila vlasnik svog života, bila sam pion kojeg su vešto povlačili držeći ga čvrsto za glavu.
Migrena. Bol u grudima. Nedostatak vazduha. Zarobljena.
Bol u očima: gledam i ne verujem šta vidim. Rijaliti programe, nevaspitanje, šund, plasiranje robe – tehnika i garderoba, kontola svih medija, svih časopisa, društvenih mreža….
Svi smo postali deo mašinerije da mora! Mora se biti lep u skladu sa propisima, biti poželjan u skladu sa propisima. Instagram je postao isto što i „Kupujem-Prodajem“. Sve je na prodaju, pošto duše odavno nemamo.
Ne, nismo prostitutke, mi smo mali obični ljudi koji piče ulicom crvenih fenjera, izbečenih očiju bolesno gledamo u tuđe guzice, grudi, satove… cipele… I sve to želimo! Svi bi da budemo instant supe – brzo i jeftino lepi, smućkani, zgodni, uspešni, da „fitujemo“…
Tutorijali za šminkanje, nanos maltera, pa naravno da je onda svetsko čudo kada pročitate naslov koji se promoviše sve više i više: slikana bez šminke i fotošopa. Šta je tu poruka?
Sve ćemo uraditi da ne budemo sami i da budemo voljeni i srećni.
U toj jednostavnoj želji da posedujemo stvari i glazuru, jednako i žene i muškarci prvo postaju potrošači a ubrzo nakon toga sami postaju potrošna roba. Kad na vrata zakuca masna depresija shvatimo da su nas drugi potrošili istom željom kojom smo mi hteli druge, ali jbg desilo se nama. Zapravo potrošili smo sami sebe.
Ako svi imamo napumpana usta, silikone, nabildovane mišiće, tesne majice, pocepane farmerke, istetovirane obrve, iste frizure… Pitam se ko će nas zapamtiti? Po čemu se izdvajamo iz gomile?
Sistem iskrene sreće ne pamti koju haljinu, sako, gilje, smo nosili kada smo se najbolje provodili. Pamti se muzika koju smo slušali, ljudi koji su bili sa nama, sjaj u očima, osećaj neverovatne lakoće postojanja, smeh…
Mi smo postali zatvorenici u tzv životu.
I mladost se nikada neće moći konzervirati; nismo sardine! Bićemo jednog dana matori i izborani!
I sigurno jednog dana mrtvi.
Ako vam se ne dopada ovakav kraj, već ste za neku lajt varijanu onda u skladu sa svetskim trendovima: Živite brzo, umrite mladi i budite lepi leševi… A onda sve to podelite preko neke stranice kako bi neko slavio i vašu smrt.