IDENTITET

Svaki čovek treba da bude vlasnik svog univerzuma, svog života, svoje smrti. Svi treba da smo toliko slobodni da imamo pravo na prave i pogrešne izbore. I definitivno da nam ne treba ničija dozvola da budemo ono što zaista jesmo.
Identitet jedne ličnosti vise ne postoji!
Ne prestajem da se čudim da se pojedinci i dalje odazivaju na: čoveče. Od ovog danas – nije bilo nečovečnijeg vremena.

Danas su samo fotografije i kratki video klipovi pokazatelji života, koje jako čudno, od naših prijatelja dobijamo samo preko DM (Društvehih mreža). Gde nestade ono; aj, svrati na kafu da vidiš slike, ili da ti ispričam kako je bilo…

Pre neki dan mi je neko od kolega rekao: Ma pijem samo pravu “tursku kafu”, I dalje okrećem šolju, zabadam želju I ližem prst. Eto zato ne volim Starbucks, nema soca.
To me vraća na početak teksta I rečenicu: definitivno da nam ne treba ničija dozvola da budemo ono što zaista jesmo.
Samo što malo ljudi je ostalo verno sebi. Privid da živimo život je izgovor za gubitstvo identiteta svake vrste. Nije se to desilo preko noći, već lagano, odumiranjem, zaboravljanjem, otuđenjem, odljubljivanjem…. Baš kao fotografije od vremena izbledele… Na pola puta….

Jedino što zanima veći deo populacije je da budu večno mladi i što lepši!!!! – kada bi to preveli svi bi da budu voljeni. No dolazimo sad do zatvorenog kruga: da bi bio voljen, prvo moraš voleti sebe, prihvatiti sebe u realnom trenutku – ne na fotografiji, ali to je nemoguće pa se opet okrećemo fotkama svesno odlazeći u imaginarno – virualni svet, jer jedan prstić više je zapravo ljubav kakvu očekujemo.
A toliko smo nevoljeni i usamljeni… A kada smo takvi onda postajemo zli.
Takvi zli odlazimo I u starost: jer neće biti prave fotografije da pokaže šta smo zaista bili. Još niko nije uspeo da fotošopira srce, ono jedino može na reanimaciju uz onu tužno ikonicu plačka, svih onih koji nas nikada nisu ni upoznali.

Zato sve manje pišem. Prestala da srećem ljude: nazvati se čovekom ima težinu. Ne vidim više da ljubav, emapatija, poštovanje, hrabrost se nalaze na meniju naših porodica; kao nekadašnji nezamnljivi nedeljni ručak. Neko bi mi na ovo odbrusio da su vremena drugačija… možda jesu, ali mi smo mogli da sačuvamo ono malo nas…
Moram da se ograničim I da kažem da su ljudi sa ovih balkanskih prostora postali nemerljivo nesretni. Biti nesretan u dalekom svetu, zato što se nisi uklopio ili šta god; ali biti nesrećan u svom domu, ulici, je veeoma zabrinjavajuće. Jer to je ništa drugo do usamljenosti; bez brata, sestre, rodbine, komšije, prijatelja…
Koliko ste usamljeni?