Zemun – Čaršija, ljubav i ja

Udubno zavaljena na sedištu, u toplom, duboko sam udahnula i skoro ostala bez daha.
„Nagle promene u Srbiji uvek mogu da te ubiju“, razmišljam nastavljajući da plitko dišem kroz nozdrve. Ubrzo potom nisam mogla da zaustavim curenje slina. Ne uzbuđujući se preterano, obrisala sam ih jednim potezom ruke na kojoj je bila elegantna Armanijeva rukavica od prevrnute kože. Nehajno gledam u trag.
Vožnja do Zemuna nikada nije trajala dugo, ali ipak, svake godine, na toj kratkoj relaciji pronalazim naznake promena koje su se kretale brzinom kornjače sa Galapagosa.
„Seljana, seljana… Magarac u Beč, itd.“, gledam trag sline na rukavici i razmišljam:
„Nisam Bogdan Dragović. Ja nikad neću pasti ničice da ljubim zemlju koja me je iznedrila. Ja nisam otišla za idealima i ideologijom. Ja se ne vraćam zato što su me izdali i proterali. Ja sam slobodno biće u kome je glasno odzvanjalo: should I stay or should I go… TO GO!!! Samo da još odigram šutke kao nekada na koncertima u SKC-u i lansiram sopstvenu guzicu negde…