Ovde počinje kiša rosulja. Proteklih dana temperatura je bila nekih 7 stepeni. Ne znam zašto ga zovu „pasje vreme“, kad se ovi moji baš raduju. U maloj šetnji sa njima po Zemunskim ulicama jedino oni odudaraju od svog sivila – verovatno zato što su zlatni…
Sve se obuklo u boju malog pokislog miša.
Ljudi koje srećem nose jakne sa kapuljačama; svi zaklonjeni od hladnoće što vanjske, što one od susreta sa sretnim licima.
Sve liči na dramu gde su glavni akteri kao kod Viktor Igoa – Jadnici, gde treba da je tama; da se bol, sramota, siromaštvo i tuga što manje vide.
Neko opet u prolazu opsuje sunce: smeta mu,valjda zato što tada čovek ništa ne može da se sakrije. Igra dana i noći: otkrivanja i skrivanja…sem kad dođu ovakvi tmurni dani gde si zaštićen kišobranom ili kapom „nevidljivkom“.
Svi hodaju povijenih glava. Košava može dobro da provetri mozak, prolazi kroz kosti, čisti nas od nas samih, samo mi uporno želimo da ne dođe do provetravanja.
Nisam voajer ali volim da bacim okce i vidim kako je neko ušuškao svoje gnezdašce u kojem je sve onako toplo.
Košava mi donosi miris toplog peciva pa odlučujem da častim sebe i pasmine sa vrućim perecama. Ne znam zašto ali sam čučnula instinktivno i krenuli smo da delimo zalogaje.
Hladnoća i hrana okupljaju ljude u malu zajednicu koja se raduje zajedničkim zalogajima
Već je počelo vreme slava – svojevrsnog praznovanja koje je godinama sve manje verskog karaktera, više je onako da se ljudi okupe, neki najedu. Više se ne pakuju „kesice za poneti“ jer ne preostane ništa od gomile pripremljene hrane.
U povratku iz šetnje opet virim kroz prozor jedne kuće: za velikim trpezariskim stolom gde sedi stariji bračni par i večera: skromno, puter, hleb i čaj.
Sve je postalo bajka kad su se uhvatili za ruke – sadašnjost je najbolja kad je uhvaćena u trenutku: nekad je toliko dobra da je nismo ni svesni! Ona je jedina!
Juče je ostalo na pročitanoj stranici – ako ništa nismo naučili – bolje je ne veličati: to je gradivo za ponavljače! Sutra je iza ćoška – možda dođe a možda ne!
Jedino u sadašnjem trenutku smo svesni koliko smo gladni kad začujemo rad creva: druženja, tople ljudske reči i ljubavi.
Jesen treba da nas zagreje i zbliži, pripremi za neku gospođicu koju svi uvek čekaju sa čežnjom i željom da donese nešto novo i bolje. Gospođica „Nova Godina“.
Ja neću da je čekam, nije vredna mog čekanja. Mogu da je proslavim danas!
