Reci gde je ljubav?

Stari zapis iz Basre kaže: Ljubav je kao senka – ako joj okreneš leđa, pratiće te!
To kaže zapis koji se kao neko prokletstvo prenelo u stvarni život. Čak i da je to vekovna istina – kao što i jeste, ona nesumnjivo dostiže svoj vrhunac početkom novog milenijuma.
Sebičnjaštvo jednog ega! Ne treba mi selfi sređen u fotošopu. Sebi sam lepa i u ogledalu. Nekako bi radije gledala u njegovo lice ljubavi…. Sa tim mislima sam otišla na spavanje.

S kakvim osećanjem odeš da spavaš, još sa lošijim ćeš da se budiš.
Ustala sam zaista tužna i gladna; stomak me boli da li zbog nervoznih creva? Ili zato što je Februar? Posmatram kako se komšijin mjau-mjau šetka pored prozora; već je počeo da se lagano ofucava njušeći prirodno teranje proleća.
Odmah potom sam pogledala u svog psa koji je mirno ležao i posmatrao me svojim pametnim očima.
Kao neka veštičara sam povukla pramen njegovih dlaka: Još neće linjanje – odahnula sam.
Trajaće još ova zima praznog srca, čekajući Godoa.

Dok ispijam kafu i dalje sedim nasuprot svog psa i počinjem da pričam. Ja uvek pričam sa njim (mislim bolje tako nego sama sa sobom), i kad su me svi prijatelji šutnuli – ili sam ja njih…Uostalom više nije ni bitno jer samoća je najtrendniji detalj poslednjih godina, pa ko sam onda ja da se bunim?
Sedi tu gde jesi i pričaj sa gospodinom psom.
– I da te pitam ja sad… Što su ljudi prestali da vole; znaš bašššš onako jako, i da se ne plaše da to pokažu, i da se ne plaše da će zbog pokazivanja emocija biti manje voljeni. Eto kako ti! Ti me voliš do neba rekla bih; i što me više voliš i ja tebe više volim – nije obrnuto! Tebi nije bitno da li imam para ili ne, da li imam par kila više ili ne, da li sam plava ili crna… Radujete svaki put kad se probudim i spustim ruku da te pomazim – ti mašeš repom kao ludak. Isto je kad se vratim sa posla, ili iz prodavnice. Pa ti uštvo jedna i kad odem da bacim đubre, pa se vratim – kao da me nisi video par dana, skačeš po meni, ližeš ruku.
Što i sa ljudima ne može tako, bezuslovno i maksimalno? Ne moram da ližemo ruke jedni drugima, ali mrvica sa stola nekad može da nahrani gladnog čoveka. Ljubav je nekome lek a nekome bolest! Meni je oduvek bila lek jer me hrani, sa njom sam lepša i mlađa, zbog nje se više smejem, umesto nervoznih creva imam leptiriće u stomaku, ništa me ne mrzi i nije mi teško…

Vidim kako me gleda, kao da je razumeo. Doduše malo lenjo se dovukao do mene i stavio mi glavu u krilo. Tada me pogodiše reči Duška Radovića: „Ko ume da voli, ne bi trebao ništa drugo da radi.“… „Mnoge žene mogle bi mnogo i lepo da vole, ali nemaju koga. Svi se prave da su već voljeni, sramota ih je da priznaju da nisu“…