Poželi mi svako dobro, psovko moja

Čujem pre neki dan svog sestrića kako mangupski, a da bude cool, lagano spikuje telefonom, jednostavno objašnjavajući da ga baš nije puno briga za neku informaciju koju dobija sa druge strane, i to sledećim tekstom:
„Ma trne mi jaje….“
Prepadoh se živa. Kad je mlađani Grujica završio verbalno onanisanje, priđem mu onako prijateljski, da mu pojasnim da je ok nekad opsovati ali nikako ne na svoju štetu. Mislim da je na kraju razumeo suštinu.
Inače, mislim da smo u samom vrhu zemalja što se tiče viceva i kako kažu najsočnijih psovki.

Zašto psujemo? Neko kaže da se valja jer se stres smanjuje za čitavih 40% – kod nekih, ali kod drugih pritisak drastično bude povišen.
Bes.
Svakodnevna komunikacija.
Jedan divan prijatelj mi je objasnio u jednoj rečenici, koje psovke treba raubovati: one koje neće ni jednog momenta dovesti tvoje bitisanje u pitanju – ili ti privući lošu karmu, a čak su ponekad uvredljivije za onog koji ih izgovara.

Izbegavati psovke sledećeg tipa – tj one gde ste vi subjekat kojem se nešto dešava ili nešto treba da radi nad nekim objektom:
1. Boli me dupe…… možda vas jednom stvarno zaboli.
2. Bole me uši…
3. Ma baš me zabole ona stvar
4. Pucaju mi jaja
Kapirate – ništa ne sme VAS da boli.

Sledeća tura se odnosi na:
1. je*em te u usta žvalava
2. je*em te u oči ćorave
3. je*em te u glavu glupu
4. je*em te gluva
5. je*ti majku…. I ostlu rodbinu….
I ovo izbegavati, zato što ne je*eš baš prave stvari. Skoro pa gadosti koje se opasno približavaju nekrofiliji. Ako ćeš da već nešto izustiš a da počneš sa je*em te…onda nek bude nešto lepo što ćeš da j…….

I zaključak na kraju. Ako već morate da psujete onda se držite standardnih varijanti koje vama lično ne mogu naškoditi, a drugome, pa šta vas briga za drugoga – njega psujete.
Puši *rac
Duvaj ga
Ne seri

Idi crkni
Je*i ježa u leđa
Idi u dupe na vašar
Idi u peršun