Majke i sinovi…. deo jednog romana

Kada je stigla kući, jedna žena je, terana osećajem nesavladive tuge, brzim hodom otišla u sobu svog sina: „Imati nekoga, posedovati nekoga? Zašto svi imaju taj skoro čulni strah od samoće. Šta to ima u tišini srca bez ljubavi? Šta to duša sebi šapuće unoseći nemir u svaku poru kože koja nas odjednom toliko svrbi da bi je prosto pokidali sa sebe? I na kraju, zašto sebe mučimo sa tolikim bespotrebnim pitanjima?“
Gledajući svog sina neprestano je razmišljala o tome da li ima bar njegovu ljubav, da li je on samo njen ili je od momenta rođenja bio uvek samo svoj? Činila joj se sasvim pogrešna rečenica koju je čula od većine majki: „Hoću da rodim sebi“ … „Da bude samo moje“. Vekovna zabluda, greška ženskog DNK o poimanju lične svojine. Kao kakvo prokletstvo, većina žena rađa decu koja ih na kraju, kao što je i normalno, fizički napuštaju, ali one nemaju samo taj osećaj – fizičkog napuštanja, već i onaj drugi – emotivnog raskida. Gleda sinovo lice obuzeta oslobađajućom „istinom“: „Zaista, žene retko vole, a kada je to istinsko, onda je i bolesno u isto vreme, jer je povezano sa osećanjem posedovanja… A, ako je to tačno, onda su one – i ona, najveće jadnice koje zapravo i ne znaju šta je to osećanje. Jer prava ljubav oslobađa!“
Ona zna da se njena sestra sigurno ne bi složila sa njom, ili možda i bi, ali bi uvek imala i neku rečenicu opravdanja za stanje ličnog poraza u istini.
Ostala je još malo tako. Negde je bila umorna plivajući uzvodno. Pogledala je u svoje ruke na kojima su se pojavile prve staračke flekice – samo ona ih je videla. Od kada je rodila sina nije prestajala da se bori. Neverovatan strah od nemanja para ili bede je bio toliko jak, a sa rođenjem deteta se udvostručio. U imitaciji života ona je samo jurila pare, i stizala ih je. Uvek je imala, čak i više nego što treba.
Potreba sticanja je često ostavljala utisak da je upecana i da je na nekoj potrošenoj krmi broda koji je lovio usamljene ribe. Kada su problemi prelazili granicu izdržljivosti, ona je bila na tom brodu kao „riba na suvom“. Hvatala je vazduh iskolačenih očiju, koprcala se i bacakala. Dok je krvarila ipak je nekako uspevala da se dokopa vode i sigurnog utočišta.
Nežno, bez daha, spustila se i poljubila sina u čelo. Malo je zastala posmatrajući ga. On je već bio svoj čovek. Zatim se okrenula da osmotri njegovu sobu: bila je sređena baš onako kako je on voleo. Bilo je to njegovo utočište. Ona – majka se našla u dečijem utočištu, tražeći svoje lično.