Godišnji odmor i raščišćavanje…

Najbolje bi bilo kada bi čovek mogao da se odmori od samog sebe!
Svakog jutra mi se ovo mota po glavi jer sam sama sebi dosadna u onoj već viđenoj pozi – pijenja kafe sa jednom nogom savijenom u kolenu, koju baš svojski pritiskam povećom guzicom.
Lenjost je čudo! Čudo je i to što ne mogu da se setim kako se pored radijatora u trpezariji našao moj stari omanji plavkasti kofer, baš tog jednog jutra.
Krečana!
Malo me je nerviralo pa sam se napela kao malo dete na noši: Izbaciću ja tu malu sivu ćeliju ko na spidu i setiću se garant.
Nisam se setila.
On- taj kofer nije prestajao da pilji u mene.
Piljila sam i ja u njega pa sam se osetila mnogo staro, nepokretno i istrošeno.
Odlučila sam da je vreme da on putuje dalje. Kao u nekom ritualu sam mu se približila i sa dosta pažnje vlažnom maramicom skinula prašinu. Skliznuo je i otvorio se.
Osetila sam da je to poziv, pa sam krenula da u njega pakujem još neku gomiletinu stvari-nepotrebnih- a koje su morale da budu bačene.
Našle su se tu stare fotografije sa prijateljima koji to više nisu, neki skoro otrcani čipkasti donji veš – iz doba jure – koji je bio tu (da podseti da seksa nema kao što je nekad bilo ili nemam blagog pojma što), tri punjača za Nokiu, desetak lakova za nokte – koje uvek kupujem a nikad ne koristim zato što mislim da ću postati dama i kad tad pa će mi trebati negovane ruke, papuče prljavuše – dva para u kojima sam jedino bacala đubre, farmerke u koje odavno ne mogu da se spakujem – ali ne prestajem da se nadam, istrošeni upaljači, šminka sa isteklim rokom trajanja koja se samo gomilala jer se stalno dokupljuje neka nova boja koja je u trendu – a opšte je poznato koliko ja pratim trendove… i tako.
Na moj poduhvat jedan prijatelj mi je rekao: „ Sad će bolje da ti protiče ČI – životna energija“, a to baš onako zvuči na čisto kao reklama za prašak.
Drugi je pak zvučao malo bolje: „ Vidi mala! Ljudi generalno stalno pakuju u te životne torbekalje ili kofere: tugu, nezadovoljstvo, strahove, sjebitise jer to su teške stvari i njih treba tegliti kroz život. Kapiraš? Čin bacanja znači da si odlučila da se rasteretiš. Nije bitno šta si bacila-već da si bacila. Nisi magarac – ne treba da tegliš. Budi recimo konj i dostojanstvena! Samo si oslobodila prostor i pitanje je da li sad možeš da šopinguješ lajt varijantu… kao recimo sladoled, smeh, osećaj sreće, nesjebitis…tako. Kapiraš?“
Skapirala.
Kupila nov kofer.
Spakovala svega par krpica i jedan kupaći.
Odlučila da imam puno svega na moretu i da mi za to neće trebati donji veš.
I da sigurno neću ići sa sestrom, u onaj fensi hotel gde je kada u spavaćoj sobi. Jer onda si lišen intime da prdiš u istoj i da praviš mehuriće.
Namignula Mr.Hyde-u u ogledalu sa osmehom cigančeta koji mami pare na jedan zlatan zub jer će da svira onu najskuplju pesmu:
Idi, idi nesanice da ne vidim tvoje lice
Da mi zora bol ne stvara….